(Đorđe Despić, Autohipnoza, Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2021)
treba otvoriti ranu
rekla si
(Đorđe Despić, „Živa rana”, Pesme i drugi ožiljci)
Ocrtavanje granica bola, svesno čeprkanje po ožiljcima, opipavanje ozleda koje „pamte” u novoj pesničkoj knjizi Đorđa Despića pod naslovom Autohipnoza, nimalo ne iznenađuju one koji su pre samo nekoliko godina čitali pesnički prvenac ovog autora. Tada nismo znali da će se knjiga Pesme i drugi ožiljci ogledati u jednoj novoj zbirci gde se nastavlja otpočeto kretanje u dubine sećanja i prebiranje po zapretenim detaljima iz detinjstva, mladosti, odnosno prošlosti koja, jednom se stvarno dogodivši, ni u kakvom ponovnom prisećanju neće pokazati isto lice.
Još tada je autor ukazao na neprikosnovenost bola u oblikovanju i samospoznaji pojedinca, ali i potrebu da se tim bolom vlada, da se njime, poput deteta koje rasklimani zub povlači levo i desno ili guli pokoricu kraste na kolenu, igra. Ožiljci kao sazrele rane (telo pamti) mesta su odakle takva igra spoznavanja počinje: čeprkaćeš tu krastu / ne toliko zbog svraba / već jer te je privlačilo / to odvajanje skorenih delića / s kože / ta igra s tankim bolom / što nanovo otkriva ranicu / rumenu i vlažnu […] kao da bol treba održavati/ i negovati i dati mu vremena („Ožiljak”). Ožiljak je mesto susreta bivšeg i sadašnjeg ja, inicijator sećanja, a pesme, poput drugih ožiljaka, to pamćenje obezbeđuju. Bol identifikuje bez ostatka: i šta sam ja / na kraju krajeva / bez svojh opojnih trauma […] / šta sam ja bez svoje istorije drage bolesti / u kojoj srećno gorim […] ne treba meni isceljenje / moj identitet je neprekidni / Munkov krik / glas plamičaka iz krvave tame / vrisak žaoke / izgubljene negde duboko / u meni („Krik”). Patocentrična identifikacija određuje senzibilno biće o kakvom ovde čitamo – samo da ne izgubiš / taj bol / koji u grlu / možeš da opipaš („Kao”).
Susret sa bolom mesto je izlečenja i donekle je postupak koji će svoj poptun izraz dobiti u Autohipnozi, najavljen u prvoj knjizi: tako / ne ustaj / sad pažljivo osluškuj / zbivanja u sebi / promene na tebi / u dodiru sa onim gore („Sunčanica”), čak i uz blagu ironiju: i ti zaslužuješ kožnu sofu u ordinaciji / i brižne frojdističke analize („Sanjao si”). Proces izlečenja, oslobađanja (od) sebe, nagovešten je i kroz kazivanje u drugom licu, obraćanje sebi kao drugom, ali i prilogom tako („Buba”, „Sunčanica”) kojim se suptilno ohrabruje da zakorači u dubine sećanja, susretne sa sobom prošlim, dečakom koji je figura udvojenog sopstva, prisutna u prvoj, ali i u drugoj knjizi, naročito u njenom prvom ciklusu. Analogno dečaku s ožiljkom na levom kolenu iz prve zbirke („Ožiljak”) je dečak sa opeklinom na beloj koži, tragom pod desnom miškom u drugoj („Dečak iz vode”).
U Autohipnozi pesnik uspešno pronalazi oblikotvorni postupak u simulaciji autohipnoze, terapeutskog postupka vlastitog lečenja kao nekog drugog i upravljanja svesnim mentalnim procesima kako bi se došlo do onih podsvesnih i unutar mreže sećanja duboko skrivenih detalja. Na taj način vrši se udvajanje pesničkog subjekta, ali bez njegovog cepanja, dok se istovremeno utvrđuje formalni okvir za preispitivanje prošlosti i pomenutih bolnih mesta koja su ga odredila. Posredstvom pesama-sećanja vraća se na izvorište straha i bola („Kad kažem sad”). Ta mesta nisu žive rane već upravo ožiljci čijim se dodirivanjem ozlede aktiviraju i osvešćuje stari bol zarad sopstvenog spoznanja, razrešenja, otpuštanja i kao konačnog cilja – (o)praštanja sebi. Ovakvim izborom postupka, otvorene su nove mogućnosti u solipsističkoj pesničkoj praksi koja baštini ideju da se znanje može tražiti jedino unutar sopstvenog iskustva. Na taj način, forma solilokvija koju lirika primarno neguje, dobija formu imaginarnog dijaloga, gde se „ja” najčešće obraća sebi kao drugom, a onda i (potencijalno) drugom izvan sebe.
Sâm postupak hipnoze, odnosno autohipnoze, nosi u sebi nešto od magijskog poverenja u snagu kazane reči. Tako se ostvaruje i poverenje u moć poezije koja jedino reči ima, ali se uprkos toj miljkovićevskoj paradoksalnoj „nemaštini”, potpuno ostvaruje u svom biću. Zato poetičke teme dobijaju značajno mesto u obema do sada objavljenim Despićevim pesničkim zbirkama. Iskustvo pisanja i poezija sama jednako su važni jer konstitutivno određuju pesnički subjekt koji se pisanjem/pevanjem formira i menja, odnosno u pisanju samopovređuje i leči: kao da izlaziš iz sebe / kao da se olovkom / utiskuješ u tekst / u priču / postaješ prototip / novog poremećaja / čija definicija glasi / padavica u tekst / ili / kratak strmoglav u svet fikcije / kad čitalački doživljaj / preuzme kontrolu / nad voljnim radnjama („Poremećaj”).
Organizovana kao kolekcija istaknutih detalja, gusto tkanih u asocijativno vezanim fragmentima, zbirka Autohipnoza funkcioniše kao antologija utisaka u formi komprimovanog sećanja. Njome autor nastavlja već započeto pevanje iz prve zbirke, gde je jasno kazano da pesme predstavljaju posebnu vrstu povreda, odnosno ožiljaka, onoga što ostane kada se bolna rana ohladi. Pesnički subjekt je, naime, u obema zbirkama onaj koji svojim nostalgičnim uvidima samog sebe povređuje i samog sebe leči, dok procesi ranjavanja i vidanja teku samostalno i reverzibilno. Isceliteljska ideja oko koje je zbirka Autohipnoza koncentrisana, najavljena u prethodnoj knjizi, jasno ukazuje na autorove intencije i pesnički razvoj, ali i na poetičku formiranost i zrelost koju ima u trenutku kada pristupa pisanju stihova.
Kroz tri ciklusa naslovljena Autohopnoza, Ispod stiha i Video si oslikana su sećanja u vidu detalja iz detinjstva, istaknuta je svest o pesničkom iskustvu, ali je predstavljena i razgranatost straha od smrti kao bazičnog pokretača čovekovog bića, koji se postepeno savladava u svakom stihu, od uvodne pesme „Kad kažem sad” pa do velikog finala pomirenosti u poslednjoj pesmi „Ti čekaš svoj red”. Ispevana lirska refleksija ove knjige svedoči o tome da nas davne traume oblikuju: sada ću te odvesti / u tvoju istoriju / na izvorište / bola i straha […] tako / polako // kad kažem sad / oprostićeš sebi / i iz tog dana / zauvek iskoračiti („Kad kažem sad”). U ožiljcima, kao u vulkanskim kraterima koji u sebi čuvaju razornu lavu, nalaze se sećanja preko kojih se silazi u podsvesno, potisnuto, ne bi li se kroz novi susret s njim došlo do oslobađanja – slike dolaze iz dubine […] ali tvoje je da je / olovkom iščeprkaš („Opiljak”). Metafora o pecanju, narativno razvijena u pesmi „Udica” precizira tako ne samo prirodu sećanja, već i prirodu pisanja kao bavljenja onim što se na površini ne vidi: sećanje je varljivo / ali si opet naklonjen prošlosti / negoli svom vremenu / pre ti se piše / nostalgična poezija / premda ne znaš unapred / kakvu ćeš uspomenu izvući / i šta će se zakačiti za udicu tvojih stihova. Tom vertikalnom kretanju, silasku u dubine vlastitog bića, kojem odgovara potanjanje svakog kratkog stiha promenljivog metra (stihovi koji propadaju u dubinu, „Pesma, skriveni dodir”), pridružen je i čitalac, pozvan i prepoznat u upečatljivom i semantički indikativnom kazivanju u drugom licu, prisutnom u čitavoj zbirci. Njime je postignuta visoka komunikativnost ove pesničke knjige koja je mesta upitanosti otvorila onde gde se lično iskustvo pesničkog subjekta preliva u univerzalno i večito, a čime se njeno emocionalno bogatstvo u čitalačkoj aktivnosti uvećava.
Despićeva Autohipnoza izdvaja se umetničkim kvalitetom vidljivim pre svega u prefinjenoj, izoštrenoj i kompleksnoj osećajnosti, pažljivo biranom pesničkom jeziku koji štiti lirske prostore, ali i kroz i poetičku samosvest nadograđenu na temeljima postavljenim u autorovoj prvoj pesničkoj knjizi. Ova knjiga će savremenog čitaoca, otupelog u emocionalnim navikama, podsetiti kako da oseća, izoštriti mu čula i svojom diskretnom sugestivnošću, na nov i drugačiji način, vratiti snazi lirskog teksta, pohranjenoj u njegovoj čistoj emociji.
